Jesen blistava... Grbavica i trijumf, grad je naš, Vitez pada, Tuzla je pokorena - pauza. Najduža na svijetu. Nema veze, vrijedi čekati, jedan devet čet'ri šest, Sarajevo će opet biti prvak čest. Čekamo. Zlatno proljeće..

Okupljanje, Sarajevo, Čitluk, Turska, sunce, sjaj, sjajna atmosfera, pripreme, pobjede, padaju evropske ekipe, pada Partizan, golovi, Sarajevo, borba, srce na terenu, velika očekivanja, velike najave, rad, red, disciplina, pojačanja, investicije, novac, sponzori, medijska pažnja, press konferencije, velike najave, zainteresovanost javnosti, prezadovoljni navijači, grad je na nogama, država prati svaki korak kluba s Koševa, regija se boji Sarajeva, čeka se najmanja greška, svi nam žele uletiti klizeći, ali ih driblamo, problema nema, sve funkcioniše. Čekamo početak kao ozeblo sunce.

Počinje sezona. Gradačac, invazija, gol, borba, blato, teren katastrofa, gol, borba, masa navijača, gol, euforija, pucaju glasne zice, Benko čupa ogradu, sve je nebitno... Sarajevo će biti opet šampion, vidi se to. Vidi se odmah, svi nam zavide! Igrači vole klub, ginu za njega! Konačno ćemo začepiti usta svima. Bordo boja vlada gradom, oni tamo se ne čuju, zajebavamo ih, a oni šute, vide da je Sarajevo vladar!

Šuška se... Spekulacije, mahalske priče, nešto se dešava. Šta? Svi sve znaju, niko ništa ne zna. Sve je uredu, samo nas neće gol. Borac, hladan tuš. Kup, Borac, nula. Igrači su pogubljeni. Banja Luka, pobjeda nedovoljna, Kup nije naš. Velež prejjak, Mladost smiješna, u Zvorniku se igra dobar fudbal, poznata zvornička Drina, igrači jedva prilaze navijačima. Isti oni koji kad se treba pjevati prvi su ispred sjevera. Sada su im teške noge kada treba prići onima koji za njih ginu. Igrači pokazuju da nisu dostojni da nose sveti dres, a samo nekoliko kola prije ti isti igrači su dres znali natopiti znojem, krvlju i blatom. Ta neka borba koja je bila saveznik u krilatici „sami protiv svih“ kao da je otišla s Koševa, a i sa terena širom BiH gdje treba igrati Sarajevo. Svi protivnici daju 120 posto svojih mogućnosti protiv Sarajeva. Krivi smo sami jer smo „prekucali ovu ligu i šta mi imamo igrati po nekim tamo livadama“. Skačemo sami sebi u usta. Otišli su i pasovi, akcije, taktika. Opšta nezainteresovanost i bezidejnost uvukla se u glave i noge igračima koji nose sveti dres Sarajeva, a pitanje je da li ga zaslužuju obući ikada nakon takvih partija. Navijači nisu otišli, bar ne oni koji nisu otišli nakon svih ovih godina.

Znalo je Sarajevo igrati i lošije, gubiti bodove, igrati pred manje navijača.  Imali smo igrače koji su se još manje borili. Pamtimo ih, pamte i oni nas. Svi su oni prolazni, samo se oni s mudima i ponosom pamte, zar to ne shvataju?! Navijači bodre još jače, pozivaju borbu, srce, pobjede i titulu. Nešto se dešava. Ne čuju ih ni igrači, ni borba, ni trener, a titula kao da se sakrila. Najavljene kazne za igrače nakon loših rezultata čine se kao blage. Jesu li uopšte kažnjeni ili potapšani po ramenu?! Krivci se traže u svima osim u onima u kojima je problem. A problem je u nekome ko je u klubu bio on administracija ili sportski dio kolektiva.  Problem izvana ne postoji, jasno je rečeno na press konferenciji. Klub čvrsto drži kormilo, rekli su rukovodioci, ali onda je pitanje da li je plan puta izgubljen ili su neki članovi posade slijepi. Igrači se dozvati moraju, jer ovo se više trpiti ne može i neće. Onakve sramotne i bezobrazne partije više ne želimo gledati, ne želimo Sarajevo kako oni prikazuju na terenu. Želimo Sarajevo kakvo nam je obećano i za šta su se mnogi borili.

Sjajna uvertira je bila pred nama, kako u ovom tekstu, tako i u proljetnom dijelu sezone za bordo klub. Lijepa je priča, lijepe su investicije, sve je lijepo, ali nas kao obične navijače Sarajeva interesuje mnogo manje, što je u suštini mnogo više – pobjede, tri boda, borba, ponos i čast dok se nosi bordo dres. Da li mi previše očekujemo i tražimo ili su igrači jednostavno nesvjesni za koga igraju i šta im je imperativ. Sarajlije smo, interesuje nas sve, od taktike, svlačionice, investicija i plata, da se ne lažemo. Ali sve zaboravljamo kada se trese protivnička mreža, kada tučemo protivnika, kada zaigra srce u trenucima dok je protivnik na nogama i kada smo vladari grada. Tada ne postoji ni Malezija, ni Turska, ni Mehina Barcelona ni tereni u Butmiru, ni redovne plate ni otplata duga i poreza. Sve ostaje po strani, o tome pričamo sutra.

Tri boda, tri boda, tri boda, pa opet tri boda i na kraju tri boda. Zar je tako teško protiv Borca, Veleža, Drine... zar ih nismo prekucali? Nismo leđa okrenuli nikada, nećemo ni sada. Klanovi, menadžeri, struje... Grad priča, niko ništa ne zna, svi sve znaju. Ne želimo da znamo, a moramo. Ono što želimo i moramo jesu tri boda, pobjede i titula na Koševu. Kako znate i umijete!
a